In memoriam – Добривоје Младеновић (1943-2019)
Др Добривоје Младеновић, библиотекар-саветник (1943-2019)
Добривоје Младеновић је био истакнути прегалац у области културе. Цео радни век (1968-2008) провео је као библиотекар, а током професионалне каријере био је не само врстан стручњак већ и иницијатор и организатор многих програмских новина којима је утицао на подизање стручног нивоа библиотекарства у Београду и Србији.
Добривоје Младеновић се родио 24. марта 1943. у селу Мекишу. Гимназију је завршио у Нишу, Филолошки факултет у Београду (Групу за југословенске са светском књижевности) на коме је био председник Одбора савеза студената. На Филолошком факултету, на Катедри за југословенске књижевности, радио је12 година након дипломирања (1968-1981), у библиотеци којом је руководила др Љубица Ђорђевић, оснивач Смера, потом Катедре за библиотекарство. Поред осталог, био је задужен за набавку публикација, а учествовао је у утемељењу предметног каталога, који је основа за претраживање и изучавање књижевности. Двадесет година (између 1981-2001) био је управник Народне библиотеке „Вук Караџић“ – Звездара. Као руководилац, врло брзо је од рубне библиотеке начинио једну од најугледнијих библиотека Београда и Србије. Рационализовао је библиотечку мрежу огранака, средио ентеријере библиотке, централизовао набавку и обраду публикација, фондом дефинисао профил сваког огранка библиотеке, знатно повећао набавку публикација (далеко више но остале библиотеке Београда) и дигао стручни ниво библиотекара. Библиотека којом је руководио је његовим залагањем од „Народне књиге“ преузела и петнаест година (до 2000) успешно издавала угледни часопис Расковник, а Младеновић је био и један од уредника. У едицији „Посебна издања“ објављиване су, опет под његовим уредништвом, књиге из области науке о књижевности. Шест година (између 1982-1987) био је председник Одбора Удружених библиотека Београда и, заједно са Симеоном Бабићем, мр Јасмином Рацковић и проф. др Јованом Пејчићем, пројектовао програме рада и развоја београдског библиотекарства. Кад су се стекли услови за рационализацију и брже унапређење струке и делатности, као председник Комисије начинио је „Елаборат о друштвено-економској оправданости интеграције београдских библиотека“ и „Самоуправни споразум о интеграцији“, да би 1989. спровео интеграцију четрнаест од седамнаест београдских библиотека. Паралено са интеграцијом, извршена је рационализација администрације и њено редуковање, усаглашена је набавна политика (преко Београдског читалишта), побољшан стручни рад и обезбеђене уштеде, озакоњено јединствено планирање и извештавање. Августа 2001. Младеновићу је престао радни однос управника-руководиоца библиотеке „Вук Караџић“. Професионалну каријеру је завршио као библиотекар у Деветој београдској гимназији. Умро је 2. јануара 2019. године у Београду, где је и кремиран, а урна је положена у породичну гробницу у родном Мекишу.
Добривоје Младеновић је десет година (1990-1999) био председник Библиотекарског друштва Србије. За то време ово републичко удружење доживело је свој највећи успон и углед. Током његовог мандата организовно је једино/последње Југословенско саветовање библиотекара (Аранђеловац, 1990), на којем је учествовало 320 библиотекара из свих република и покрајина. Затим је одржано још пет саветовања у Врању, Вишеграду и Врњачкој Бањи (између 1993-1998). Свако саветовање је имало по две савремене и актуелне теме из библиотекарства, било на високом стручном ниво и добро посећено. Младеновић је уредио зборнике реферата са тих саветовања, опремио их предговорима, а зборници су публиковани под заједничким насловом „Библиотекарство на крају века“. Председништво Библиотекарског друштва Србије, којем је био на челу, утемељило је Награду „Стојан Новаковић“ која се и данас додељује за стручни/научни рад у области библиотекарства и донело, по први пут, „Кодекс библиотекара Србије“. Младеновић је био и члан редакције и уредник часописа Библиотекар, гласила Друштва.
Поред тога што је био организатор и учесник поменутих саветовања, учествовао је на неколико интернационалних саветовања IFLА-е, као и на два саветовања председништава библиотекара у Будимпешти, 1996. и 1998, затим континуирано на „Бањалучким новебарским сусретима“ и другим научним и стручним скуповима у земљи и иностранству.
Поред стручног библиотекарског рада бавио се и књижевношћу. Након магистратуре, докторирао је априла 2003. на Филозофском факултету у Бања Луци на тему „Интегрални приступ Драгана М. Јеремића литератури и естетици“. Докторат је исписао о једном од најугледнијих историчара естетике, филозофу и професору Београдског универзитета, аутору 12 књига из области историје и теорије књижевности и књижевне критике.
Приредио је и/или предговорима/поговорима опремио преко тридесет књига и објавио преко 500 прилога у новинама, часописима и зборницима о књижевности, култури књиге, књизи и читању, о историји и теорији библиотекарства, културној историји. Најчешће је објављивао у периодичном публикацијама: Библиотекар, Заједница библиотека, Расковник, Књижевне новине, Књижевна критика, Књижева историја, Књижевна реч, Задужбина, Просветни преглед и др. Скоро десет година исписивао је колумну у Политици експрес под насловом „Читај и дај даље“ у којој је сваке суботе обавештавао читаоце о књигама које вреди читати, а о једној прилагао и приказ.
Имао је стручно звање библиотекара-саветника. Био је сарадник Института за књижевност и уметност на пројекту „Историја књижевне периодике“ и Матице српске на изради „Лексикона писаца“. Био је члан Удружења књижевника Србије. Добио је више награда и признања од којих треба издвојити: Награду „Милорад Панић Суреп“ за целокупан рад и допринос српском библиотекарству, „Златну значку“ Културно-просветне заједнице Србије за републички допринос култури, „Мајски цвет“ Већа синдиката Србије за активну сарадњу са удруженим радом, Награду за вођење и допринос Удруженим библиотекама Београда, „Плакету“ СО Звездара за допринос општинској култури итд.
Светлана Мирчов
